Mi sportski ribolovci sa severa Vojvodine poznati smo po tome da među nama ima puno dobrih “kederaša”. Keder (alburnus alburnus ) vrlo je česta riba naših voda,  stoga i omiljena među većinom takmičara..


Naravno postoje i oni drugi koji vode pravi “rat” protiv ove ribe i njenog pecanja. 
Na mnogim takmičenjima ova riba se ne meri, čak se dodeljuju i negativni bodovi ako se slučajno nađe u čuvarci..

Sa ovim člankom pokušat ću da probudim pažnju mladih ribolovaca, onih koji u budućnosti hoće da se bave takmičarskim ribolovom pošto će se oni koji savladaju ovu tehniku puno lakše snaći i u ostalim tehnikama sportskog ribolova.  
Pecanje kedera bi trebalo da bude tablica množenja ili azbuka takmičarskog sportskog ribolova.
Pokušaću sve ovo da napišem kao dugogodišnji ribolovac i takmičar, aisto tako otac i trener takmičarke koja je dva puta bila prvakinja Jugoslavije.
Tri puta prvakinja Vojvodine, a i suprug takmičarke koja je bila ekipna prvakinja Srbije..

 
Pribor
Svaki poznati proizvođač ribolovačke opreme ima u svojoj paleti proizvoda set (garnituru) štapova za lov kedera. 
Štapovi su dužine 2,5-4,5 metara sa tim da im se dužina povećava za 0,5 metara.
To su vrlo laki i ultrabrzi štapovi sa miksovanim vrhom.
Ovo je bitno zbog činjenice da se na jednom takmičenju kada keder radi uhvati i preko 500 komada ove ribe.
Glavna struna koja se koristi je deblji-ne 0,08-0,10 mm. 
Poželjno je da predvez kada riba slabo radi, npr. zimi i kada je temperatura vode svega par stepeni bude od kvalitetnog najlona debljine 0,06 mm, a u ostalim slučajevima 0,08-0,10mm, izuzetak su letnji meseci na vodi gde keder izuzetno radi kada se riba praktično čupa sa udice što nije uopšte sportski ( na žalost mnogi takmičari se ne obaziru na to) kada se koriste jači sistemi.
Kao udice odlično su se pokazale Gamakatsu 1050N u veličinama od 18 do 24 i mislim da ih puno naših takmičara koristi zbog svoje duge uške sa koje se riba lakše skida. 
Pošto su ovo po veličini dosta male ribe koristimo fine sisteme sa plovcima od 0,2-0,3 grama ponekad i manje.
Izuzetak su tekuće vode ili kada je potrebno brzo probiti gornji sloj vode sa sitnijim kederima kada se ispod njih nalaze krupnije jedinke. 
Pošto se radi o malim ribama i finim sistemima plovke moramo potopiti toliko da iz vode viri svega 1-2mm kako bi videli svaki udarac i kada riba slabo radi. 
Praksa je pokazala da je bolje koristiti više komada olovaca, pošto je nekad potrebno ova olovca razvući na što veću dužinu da bi sistem što sporije propadao da bi ga riba koja je u gornjem sloju vode lakše uzela.
Primama
Isto kao i kod štapova na tržištu se mogu naći primame za kedera raznih proizvođača, one se razlikuju i po ceni, a i po kvalitetu i neka svako odluči koju će koristiti ali ću navesti par karakteristika kvalitetne primame koje treba uzeti u obzir a ostalo će pokazati praksa.
Primama za kedera mora biti što finije granulacije koja mora takva da ostane i posle navlaživanja hrane (nesme da se lepi u grudvice).
Ovo je važno zbog toga da hrana koju bacimo u vodu mora u momentu da se rastopi i napravi što veći oblak u vodi koji će privući i zadržati ribe ispred nas. 
Boja primame kada je temperatura vode manja trebala bi da bude tamnija a leti svetlija.
Što se arome tiče svako se kune u svoju i jedino praksa  i rezultati sa takmičenja mogu to da potvrde.
Pošto se na jednom takmičenju potroši i do pet kilograma hrane mnogi takmičari zbog cene dodaju svoje sastojke orginalnoj hrani da bi dobili na količini. 
Najčešće se dodaje mleko u prahu, mleveni keks, brašno od soje, brašno od mlevene svilene bube (crisalis) i razne arome po ukusu i izboru. 
Gustina umešane prihrane treba da je malo gušća od jogurta da bi je mogli između tri prsta uhvatiti i tako ubaciti u vodu.
Tehnika ribolova
Keder je plašljiva riba i najčešće se zbog buke i kretanja tokom pripreme povuče dalje od obale. 
Ako se opredelimo za pecanje kedera, a hoćemo da bacimo i dubinsku hranu (najčešće na veću udalje
nost) uvek je poželjno prvo baciti nekoliko šaka hrane za kedera pošto se riba kada čuje da se ubacuje dubinska hrana u potrazi za njom povuče još dalje od obale i potrebno je dosta vremena da bi se ona ponovo privukla bliže obali. 
Uvek počinjemo ribolov sa dužim štapom 3,5-4 metra a zatim intenzivnim hranjenjem na kraćem rastojanju gde nam se nalazi plovak privlačimo ribu bliže obali i nama. 
Što više u ovome uspemo i pecamo sa kraćim štapom bićemo brži i uspešniji.
Ako smo uspešni na kraju takmičenja možemo pecati štapom od svega 1-1,5 metara.
Prihranu bacamo u količini koju možemo uhvatiti između tri prsta, posle svakog zabačaja štapa. 
Sa prihranjivanjem se ne sme stati ni kada zbog nečega nismo u mogućnosti da pecamo, (menjamo sistem ili mrsimo) pošto će riba koja je ispred nas odmah otići naročito ako neko pored nas isto peca kedera i izgubićemo dragoceno vreme da je ponovo privučemo ako u tome uopšte uspemo.
Kod zabacivanja sistema trudimo se uvek da on bude pravolinijski bez luka, zato imamo štapo
ve u više dužina ako je potrebno uzmimo kraći.
Ovo je važno zbog kontre da bi imali što manje “lufta”.
Kada ubacimo sistem najčešće riba priskoči na zvuk koji proizvede sistem kada padne u vodu i odmah peca, kontru udaramo samo iz članka ruke (zbog lakoće sistema i najčešće male dubine vode u suprotnom dolazi do mršenja sistema). 
Kada osetimo da je riba na udici završavamo kontru i vadimo sistem sa ribom, u suprotnom čekamo sledeći udarac i ne gubimo vreme ponovnim zabacivanjem.
Uhvaćenu ribu prihvatamo na grudi ili stomak da bi izbegli nepotrebno (traženje) ribe koja visi na udici i leti svuda oko nas. 
Čuvarka mora biti ispred nas da bi ribu što brže ubacili u nju a i da bi riba koja zbog slabog kačenja u letu otpadna možda isto pala u nju.
Kao mamac najčešće se koristi crveni crvić (pinki).
Kada riba dobro radi da bi dobili na brzini pripremimo udice na čije pločice super lepkom zalepimo 1-2 mm (bužire sa tankih elektronskih instalacija ili silikonske) da bi onemogućili da crvić posle svake uhvaćene ribe sklizne preko udice i moramo da gubimo vreme da bi ga ponovo namestili.
Sa ovakvim sistemom moguće je uhvatiti i pet riba sa jednim crvićem.
Mislim da je sve ovo gore napisano dobra platforma za jednog početnika koji na takmičenjima hoće da peca kedera. 
Sama tehnika postiže se vežbanjem i to sa puno vežbanja. 
Naravno potrebno je poznavati vodu i prilike na njoj da bi se ocenilo da li se isplati pecanje kedera ili će takmičar više uspeha imati ako peca krupnu ribu.
Takva odluka može se doneti i u toku takmičenja ako takmičar ima dobrog i iskusnog pomagača (vođu puta) koji uvidom u ulove drugih takmičara oceni šta treba da se peca.
Puno puta dobra odluka vredi više nego pribor, prihrana ili umešnost takmičara. 
Ovo kažem iz ličnog iskustva. 
2005 godine na Dunavu u Mađarskoj ćerka mi je pecala na kupu Dunaszekcső gde je učestvovala reprezentacija Francuske, ali i Mađarska elita. 
Svi su pecali krupnu ribu koja zbog naglog porasta Dunava nije htele da grize (u prethodnim godinama hvatalo se preko 20 kg ribe). 
Mi smo u poslednjem momentu odlučili da pecamo kedera iako smo hranili i spremili štek. 
Sa oko 4 kg ulovljenog kedera osvojili smo prvo mesto i titulu apsolutnog pobednika.
Nadam se da će neki mlađi takmičari pokušati da se na nekom takmičenju oprobaju u ovome i ako budu istrajni i puno vežbali rezultati neće izostati.
Bistro.
Za: ribolovacki.blogspot.com
Autor: Andraš Tot